U svakom velikom gradu ih srećete, na prometnim ulicama, trgovima ili javnim parkovima. Zbog nekih od njih ćete stati u mestu i diviti se njihovim slikama, fotografijama ili muzikom, i istovremeno se verovatno zapitati, koja je njihova priča i otkud su rešili da postanu baš to, ulični umetnici. I ko je i šta je uopšte ulični umetnik?

Nedavno sam pročitala tekst o uličnim umetnicima u Berlinu, što me i nateralo da razmišljam o njima i o njihovom načinu života. Naime, taj tekst govori o tome kako ova vrsta ljudi nosi u sebi potrebu za stvaranjem, koja se prepliće sa potrebom za lutanjem, s čim sam shvatila da se slažem.

Obično se pomisli da su to talentovani individualci koje je glad i nemaština primorala da svoj talenat uposle na bilo koji način koji im može doneti zaradu, a kad već nemaju novca, a samim tim ni atelje, ulica je onda jedino mesto. I to jeste tačno za mnoge, ali ne i za sve, jer postoje oni koji su svesno izabrali ovaj nesiguran, od-danas-do-sutra način života. Potreba za izvođenjem, stvaranjem, lutanjem kao i ljubav prema gradu u kom se nalaze, i iz kog crpe inspiraciju, je sve ono što im je potrebno da bi se osećali ispunjeno, i pored svih teškoća koje ovakav način života povlači sa sobom.

Moja osećanja i moj lični pogled na uličnu umetnost je pozitivan, budući da umetnost kao takvu generalno volim i poštujem, i što mi je uvek bilo fascinantno da gledam kako oni stvaraju, bilo da su u pitanju slikari, fotografi, muzičari, plesači ili nešto totalno new age što nikad ranije nisam videla. Kad putujem zapravo najčešće i kupim suvenir ili sitnicu  napravljenu od strane uličnog umetnika, što mi se recimo desilo sa slikom tvrđave u San Marinu. Dopalo mi što je ta slika rezultat nečijeg truda i ljubavi prema tom mestu. Imala je suštinu, bila je opipljiva i moje uspomene su se automatski vezale za nju. I najlepše od svega, jedinstvena je.

Zapravo, kad malo bolje razmislim, jedina valuta kojom ovi ljudi trguju je unikatnost njihovog rada. Ali i pored toga, talenat da grad ožive, da ga ispune lepšim stvarima, da sam grad učine lepšim. Savršen primer toga su brojni murali na Savamali, Dorćolskom keju, parku Manjež, Savskom keju i sličnim mestima koja podražavaju čuveni Berlinski zid. Zajedničko im je da bi sva do jednog ostala siva i tužna, sa bezbroj oronulih fasada, podsetnika rata i nesreće koja nas je nekad zadesila.

A šta kaže javnost na ulične umetnke?

Neretko je odnos javnosti prema ovi umetnicima bio zategnut i prepun otpora, gde se tražio način da im se ospori pravo da borave i stvaraju na ulici, dok su se grafiti i murali krečili i tretirali kao ruglo grada. Naravno, tačno je da postoje grafiti prepuni prostakluka i govora mržnje koje treba ukloniti, ali ima i onih predivnih, stilozovanih, sa porukom koja treba da dotakne i pozove na bunt, ljubav ili samo na razmišljanje.

Pojedine murale, a u poslednje vreme ih je sve više, treba tretirati kao remek dela, kroz koje ne vidimo samo splet boja, figura ili poruka koje taj mural nosi, već i dušu umetnika koji ga je stvorio, njegov stav i njegovu borbu. Za mnoge od nas jedina vrsta gerilske umetnosti za koju ćemo imati hrabrosti, verovatno jeste poneka grafitska švrljotina na zabranjenom mestu, pa je sreća što se možemo preusmeriti na onu praktičniju i bezbedniju vrstu na raznim kursevima za dizajn, ili, kada su u pitanju kreativne radionice Beograd ne oskudeva, to sigurno znamo.

Takođe, pravila kojima se umetnici ograničavaju u Knez Mihailovoj po kojima moraju da daju određen mesečni zakup za neki deo ulice su sama po sebi apsurdna, budući da je ista ta ulica takva kakva jeste, živa i prepuna turista i meštana na putu ka Kalemegdanu, upravo zahvaljujući muzici i slikama zbog kojih zastanete. Oni su jedan od razloga što je ta ulica priča za sebe, i ne bi trebali da budu žrtva profitera.

Ko su oni na kraju?

Smatram da su pojedini ulični umetnici neka vrsta personifikovanog bunta, da iza nemaštine i jada stoje hrabri i prkosni pojedinci koji su jedino krivi za to što su žive život isključivo kako oni žele. Jedno od najboljih sećanja koje imam sa puta u Milano nije toliko ni Il Duomo ni Poslednja večera, već jedan ulični umetnik koji je plesao sa staklenom kuglom na način da ova nikad ne dotakne podlogu, a u kog sam gledala duže od pola sata kao hipnotisana, dok sam u Rimu na jednom od mnogobrojnih trgova isto tako gledala u jednog izvođača koji je pravio ogromne balone od sapunice.

Verujem da nije pravo pitanje da li oni stvaraju zato što su inspirisani gradom, ili oni inspirišu druge ljude, već jesu li oni svojevrsna duša i puls grada i da li neko mesto možda pamtimo zbog njih? Tj., bar oni među nama koji su tome skloni. Ja znam sigurno da ja pamtim.